Finala nacionalnog kupa protiv Crvene zvezde iz 2001. godine i pobede od 1:0 svi se sećamo zar ne?
 |
| FOTO: FK Partizan |
Igralo se u gostima, za dva dana će biti okruglo dve decenije od tog pogotka Saše Ilića levom nogom sa 20 metara u levi donji ugao golmana Aleksandra Kocića, koji je bio dovoljan za prvi trofej u ovom takmičenju u novom milenijumu.
Ali, pitanje je koliko bi navijača na prvu loptu moglo da se seti ko je dodao loptu Saši pre nego što je kapiten uputio šut?
Treba li vam pomoć?
Visok momak rođen u Zrenjaninu, koji je u Partizan došao 1998. godine i za šest sezona provedenih u Humskoj postigao više od 60 golova, a danas slavi 44. rođendan. Je li dovoljno?
Pa, naravno, ko bi drugi nego Vladimir Ivić.
Kakav je to bi spoj fudbalskih znalaca i umetnika u kopačkama - Saša Ilić i Vladimir Ivić. Tandem pred kojim je nemoćan bio vezni red engleskog Njukasla, pa je Dejvid Bati u Beogradu napravio penal upravo nad današnjim slavljenik, koji je Vuk Rašović kasnije pretvorio u pobedonosni pogodak za prolazak dalje.
A tamo ih je dočekao „onaj“ Lacio.
Ko je zaboravio ili možda zbog godina nikad nije ni znao, rimski tim je u to vreme bio preteča Realovih „galaktikosa“ ili „pokaži prstom koga koga želiš i ja ću ti ga dovesti“ sastava PSŽ. Bili su tu Mihajlović, Bokšić, Nedved, Konseisao, Kouto, Salas, Stanković, Almeida, Manćini… Neverovatna ekipa koja je, sasvim očekivano, te godine osvojila Kup pobednika kupova, a potom i Superkup Evrope. Ali naši crno-beli se nisu obrukali. Onih 0:0 na „Olimpiku“ su bila glavna sportska vest tih dana, da bi u Humskoj nakon početnog vođstva od 1:0, meč ipak završen 2:3 u korist italijanskog tima.
Već tada, u toj uvodnoj godini nošenja crno-belog dresa Vladimir Ivić je nagovestio da je Partizan u njemu dobio vanserijskog igrača, koji je ubrzo zapao za oko Fenerbahčeu, Valensiji i još nekim evropskim velikanima. A kako i ne bi kad je njegova igra bila za uživanje i prosto je neshvatljivo da je za nacionalni tim odigrao samo osam mečeva.
Ipak, imao je tokom igranja u našem klubu mnogo problema sa povredama, zbog kojih je i propustio dobar deo istorijske 2003. godine kad smo, kao prvi klub iz Srbije, zaigrali Ligu šampiona, pa je karijeru nastavio u nemačkoj Borusiji iz Mehegladbaha, a kasnije u grčkim timovima AEK, Aris i PAOK.
 |
| FOTO: FC Watford |
Na „Tumbi“ je posle ostao i kao trener drugog tima, da bi ubrzo dobio priliku u seniorskoj ekipi sa kojom je osvojio nacionalni kup, posle čega je karijeru nastavio u Makabiju i Votfordu.
Kao igrač je sa Partizanom osvojio tri šampionske titule i već pomenuti nacionalni kup, ali spisak trofeja sa klubom za koji navija ceo život nije kompletiran, dok na njega ne doda neki kao trener. Jedan je od najboljih i najcenjenijih stručnjaka iz Srbije, neko ko iza sebe ima mnogo uspeha i trofeja, a tek su mu 44 godine, pa se nadamo da će nam se putevi ponovo ukrstiti.
0 Comments